Iako je Japan najviše poprimio zapadnjačke osobine od svih zemalja iz Azije, njegov narod je poznat kao čuvar tradicije. Tradicionalna muzika i ostale forme umetnosti su itekako očuvane u Zemlji izlazećeg sunca.
Japanska muzika je jako raznolika: solistička, kamerna, folk, pozorišna, perkusionistička itd.
Tradicionalna muzika japana je u svojoj suštini misaona (meditativna). Izvođenje je gotovo jedna vrsta rituala, sama muzika pa i stav muzičara dok izvode neko delo. Japan je poznat po svom spiritualnom pristupu muzici kao i drugim umetničkim formama kao što su borilačke veštine, čajna ceremonija i umetnosti lepog pisanja tj. kaligrafija.
Muzičari tragaju za unutrašnjom snagom da savladaju svoj instrument do savršenstva, ova potraga prevazilazi obično usavršavanje tehnike sa ciljem pružanja određene doze zabave. Publika u Japanu voli da vidi ovaj vidi ovo vladanje samim sobom kod muzičara. Ovo je samo jedan od razloga zašto je muzika postala neka vrsta rituala. Muzičar mora pokazati svoje duhovno stanje u svojim kompozicijama i nastupima. Mnogi narodi širom sveta zbog kulturoloških razlika ne vide emocije u japanskoj muzici. Tradicionalna japanska muzika nastoji da pomoću prirodnih zvukova predstavi život.
Od Nara perioda (553-794) japanski kompozitori i pisci nisu smatrali da oni poseduju intelektualno i individualno pravo na svoje kreacije. Muzika, poezija i pozorište su bazirani na striktnim formama i šemama kojih su se ljudi pridržavali. Zbog ovoga koncept individualnog prava na delo nije imao roda. Zanimljiv podatak je da je za japanski um socijalni i kolektivni ego ima prednost u odnosu na individualni ego. Tako da, ukoliko muzičar napravi novo umetničko delo, ono je urađeno u duhu škole kojoj taj muzičar pripada. Samim tim ovo delo je vlastištvo te škole. Bilo je prihvatljivo da muzičari koji pripadaju različitim školama prilagođavaju dela drugog muzičara svom stilu i stilu svoje škole. Za Japan, ono što upravlja univerzumom nije Bog niti čovek, već vreme. Koncept Naru (postajanje) je veoma važan u japanskoj tradicionalnoj muzici kao i svim formama umetnosti. Sva umetnost evoluira kroz kretanje u vremenu. Pomenućemo i načelo Ma što generalno znači prostor; ne misli se samo na fizički prostor već na senzorni prostor koji objedinjuje fizičko prostranstvo sa vremenskim. Ovo se može osetiti u pauzama između muzički fraza ili solističkih tonova. Primer za ovo može biti kimono koji je okačen u ćošku japanske čajne sobe. Ma se ne oseća kroz fizičko prisustvo kimona, već kroz to šta taj kimono izaziva u umu onoga ko ga posmatra. Ma je doživljaj u umu osobe koja učestvuje u nekom iskustvu.
Svi glavni instrumenti u Japanu su stranog porekla. Promene i adaptacije su učinile da instrumenti evoluiraju drugačije nego njihovi preci iz drugih zemalja. Japan je izumeo sopstvene načine izrade, stilove i tehnike. Japanska tradicionalna muzika je veoma posebna i danas je i dalje možemo čuti u gotovo ne promenjenom stanju.
Нема коментара:
Постави коментар