Tradicional Sound of Japan - Koreni

Iako je Japan najviše poprimio zapadnjačke osobine od svih zemalja iz Azije, njegov narod je poznat kao čuvar tradicije. Tradicionalna muzika i ostale forme umetnosti su itekako očuvane u Zemlji izlazećeg sunca. 

Japanska muzika je jako raznolika: solistička, kamerna, folk, pozorišna, perkusionistička itd.

Tradicionalna muzika japana je u svojoj suštini misaona (meditativna). Izvođenje je gotovo jedna vrsta rituala, sama muzika pa i stav muzičara dok izvode neko delo. Japan je poznat po svom spiritualnom pristupu muzici kao i drugim umetničkim formama kao što su borilačke veštine, čajna ceremonija i umetnosti lepog pisanja tj. kaligrafija. 

Muzičari tragaju za unutrašnjom snagom da savladaju svoj instrument do savršenstva, ova potraga prevazilazi obično usavršavanje tehnike sa ciljem pružanja određene doze zabave. Publika u Japanu voli da vidi ovaj vidi ovo vladanje samim sobom kod muzičara. Ovo je samo jedan od razloga zašto je muzika postala neka vrsta rituala. Muzičar mora pokazati svoje duhovno stanje u svojim kompozicijama i nastupima. Mnogi narodi širom sveta zbog kulturoloških razlika ne vide emocije u japanskoj muzici. Tradicionalna japanska muzika nastoji da pomoću prirodnih zvukova predstavi život. 

Od Nara perioda (553-794) japanski kompozitori i pisci nisu smatrali da oni poseduju intelektualno i individualno pravo na svoje kreacije. Muzika, poezija i pozorište su bazirani na striktnim formama i šemama kojih su se ljudi pridržavali. Zbog ovoga koncept individualnog prava na delo nije imao roda. Zanimljiv podatak je da je za japanski um socijalni i kolektivni ego ima prednost u odnosu na individualni ego. Tako da, ukoliko muzičar napravi novo umetničko delo, ono je urađeno u duhu škole kojoj taj muzičar pripada. Samim tim ovo delo je vlastištvo te škole. Bilo je prihvatljivo da muzičari koji pripadaju različitim školama prilagođavaju dela drugog muzičara svom stilu i stilu svoje škole. Za Japan, ono što upravlja univerzumom nije Bog niti čovek, već vreme. Koncept Naru (postajanje) je veoma važan u japanskoj tradicionalnoj muzici kao i svim formama umetnosti. Sva umetnost evoluira kroz kretanje u vremenu. Pomenućemo i načelo Ma što generalno znači prostor; ne misli se samo na fizički prostor već na senzorni prostor koji objedinjuje fizičko prostranstvo sa vremenskim. Ovo se može osetiti u pauzama između muzički fraza ili solističkih tonova. Primer za ovo može biti kimono koji je okačen u ćošku japanske čajne sobe. Ma se ne oseća kroz fizičko prisustvo kimona, već kroz to šta taj kimono izaziva u umu onoga ko ga posmatra. Ma je doživljaj u umu osobe koja učestvuje u nekom iskustvu. 

Svi glavni instrumenti u Japanu su stranog porekla. Promene i adaptacije su učinile da instrumenti evoluiraju drugačije nego njihovi preci iz drugih zemalja. Japan je izumeo sopstvene načine izrade, stilove i tehnike. Japanska tradicionalna muzika je veoma posebna i danas je i dalje možemo čuti u gotovo ne promenjenom stanju. 

Tradicional Sound of Japan - Shakuhachi

Shakuhachi je uzdžna flauta i u Japan je stigla iz Kine putem Gagaku muzike. Originalno je imala šests rupa, takođe određeni monah je pokušao da je napravi sa pet rupa ali taj instrument nije bio naročito popularan kod muzičara.  U IX veku, bila je potpuno odstranjena iz orkestara. Oko X veka četiri kineska monaha su bila pozvana da predaju Xiao (predak Shakuhachi) japanskim monasima. Tek oko XIII veka su monasi iz Fuke počeli da je koriste u svojim ceremonijama. 

U toku Edo perioda (1615-1868), Shakuhachi doživljava ozbiljne promene. Do tada je bila tanka i dugačka flauta, jako slična kineskom Xiao. U XVII veku počeo se koristi deblji bambus koji se nalazio u planinama japanskog ostrva Kyushu, i tada ova flauta ima pet rupa. Razvijena je i složena tehnika sviranja ovih instrumenata (tehnika disanja, korišćenje mišića lica, oblikovanje usana). Samo ime instrumenta je sastavljeno od dve reči: Shaku je merna jedinica (1 shaku je približno 30cm) i hachi je broj 8. 

Kada je u ujedinjenom Japanu zavladao mir mnogi samuraji su se pridružili lutajućim monasima iz Fuke. Ovi monasi nazivani komuso - monasi ništavila, su prosili svirajući Shakuhachi. Nosili su korpe na glavama kao simbol njihove odvojenosti od svetovnih stvari. Prerušeni u ove monahe, samuraji ili ronini su postali špijuni za šoguna, koristeći Shakuhachi kao oružije. Postoji priča da je korišćenje debljeg bambusa i ojačana konstrukcija ovog instrumenta upravo zbog ronina. Sa ovakvim instrumentom mogli bi da se brane, pošto kao monasi nisu smeli da nose svoje katane. 

Glavni stil sviranja ove flaute jeste Honkyoku. Ovaj stil su originalno razvili monasi Fuke. Shakuhachi je solistički instrument ali postoji i mali broj kompozicija koje su pisane za dva. Još jedan stil sviranja jeste Gaikyoku. U XX veku instrument je doživeo nove promene. Kreiran je još jedan stil sviranja pod nazivom Tozan i nastao je pod uticajem Zapadnjačke kulture. Krajem 1950tih godina napravljen je Shakuhachi sa sedam rupa, koji je zaživeo samo u izvođenju folk pesama. 

Tradicionalni instrument sa pet žica je i danas popularan. Postoji sve veće interesovanje i procenjuje se da negde oko 2.000 ljudi trenutno uči da svira ovaj instrument. Takođe, postoje podaci da imao oko 300 ljudi van Japana koji imaju master titulu za sviranje ovog instrumenta – Shihan

Tradicional Sound of Japan - Koto

Jedan od najvoljenijih muzičkih instrumenata u Japanu jeste Koto. Najviše su ga koristili dvorjani, vlastela a kasnije i bogati trgovci. Slično kao klavir u zapadnim zemljama, Koto je sviran od strane visoko obrazovanih muzičara. Koto su većinom svirale žene.

Poreklom je iz Kine i potiče od porodice instrumenta zvane Zither. Ovo je jedan od retkih instrumenata koji originalno nosi poreklo iz Kine. Postoje dve glavne forme Zither instrumenata: oni sa kobilicama i oni bez. Koto je nastao od onih sa kobilicom. Zanimljivo je da reč “Koto“ predstavlja sve žičane instrumente, uključujući i Biwu u njih. U toku Nara perioda postojala su dve verzije Kotoa iz porodice japanskih Zither instrumenata: Gaku-so sa 12 ili 13 žica i Wagon sa 6 žica. Gaku-so se koristio u Gagaku muzičkim sastavima i svirao se sa trzalicama na tri prsta muzičara koje su se nazivale Tsume. Postoje nalazi da je nekad postojao i Nigenkin sa 2 žice i Ichigenkin sa jednom žicom. Ichigenki još uvek koriste neki retki muzičari. Danas i dalje postoje verzije sa 17 (Basskoto), 20, 25 pa čak i 30 žica.

Ne zna se mnogo o ranim korišćenjima Kotoa, osim iz nekih legendi koje se ne mogu potvrditi i postoje pominjanja u Genji Monogatari i Heike Monogatari. Prvi podaci koje imamo o ovom instrumentu potiču škole Tsukishi-goto osnovane od strane sveštenika u XVI veku. Tadašnja muzika se smatrala za vulgarnu i nije bila popularna kod vlasti. Jedan od studenata škole je nakog što je izbačen osnovao svoju školu. Iz ove škole su nastale 3 najvažnije i najpoznatije kompozicije za Koto: Rokudan, Hachidan i Midare. 

U XVII veku Koto je počeo da se koristi kao instrument koji prati ples i postao je deo raznih orkestara. Novi repertoar je napravljen i nosi poreklo od repertoara koji se izvodi na Shamisenu. Do tog trenutka Koto je služio kao pratnja pevača, time noseći istu sudbinu kao Shamisen. Na kraju XVIII veka muzičar Yamada Kengyo je napravio novi stil koji je bio baziran na narativnim formama Shamisena. 

U XX veku postojali su pokušaji da se Koto modernizuje na osnovu zapadnjačkih metoda. Najpoznatiji muzičari ovog perioda su Michi Mazagi koji je slep od svoje šeste godine i Tadao Sawai. 

Vidimo da Zemlja izlazećeg sunca ima instrument koji ima jako bogatu istoriju i u neku ruku je bio sredstvo pokazivanja novčane moći i obrazovanja. Primenu ovog instrumenta u modernom džezu možete videti OVDE.

Za prošli članak "Tradicional Sound of Japan" kliknuti OVDE

Tradicional Sound of Japan - Biwa

Biwa je lauta koja  je nastala od sličnog instrumenta Oud iz arapskih zemalja. Oud se prvo pojavio u Kini u toku Han perioda (206 pre Hrista – 220 posle Hrista). U Japanu se Oud pojavio u toku Nara perioda (553-794). Biwa ima isti oblik kao i ostale laute i može imati četiri ili pet žica, kao i četiri ili više drvenih pragova. Ovaj instrument se svira sa velikom drvenom trzalicom koja se naziva bachi. Karakteristika japanske Biwe jeste zvuk zujanja koji se naziva sawari; efekat se proizvodi između žica i pragova. Žice su napravljene od svile ili creva što ih čini veoma elastičnim.

Biwe možemo naći u različitim veličinama, sa različitim namenama i imenima koja variraju od njihove upotrebe. U Gagaku musici koristi se Maku-Biwa. Takođe su ih dvorjani iz kasnog Nara i Heian perioda koristili kao solističke instrumente. Negde u tom periodu slepi monasi sa juga Japana počinju da koriste manju verziju Biwe. Ova mala Biwa je nosila ime Moso-Biwa i bila je poreklom iz Indije. 

U XII veku, slepi sveštenici su počeli da gube svoju popularnost, dok je u isto vreme nastala narativna tradicija. Narativna tradicija je služila da se narod priseti poznate istorijske borbe između Heike i Genji klanova. Ovaj događaj je dobio svoju Biwu koja će ga obeležiti, bila je to Heike-Biwa. Za sve manju upotrebu Biwe odgovoran je Shamisen koji se pojavio u Japanu XVI veka. Ipak, neki muzičari su uspeli da proizvedu nove stilove sviranja Biwe i time spreče da bude potpuno zaboravljena.

Biwa se koristila i dalje se koristi da isprati narative i razne priče. Zanimljivo je da tonovi koje pevači sviraju na Biwi nisu uvek melodični, naravno to zavisi i od vrste Biwe i stila koji se koristi. Do XIX veka Biwa se koristila više kao udarački instrument. Tek u XIX veku Biwa počinje da se koristi kao melodičan instrument koji prati pevanje. Poslenji pokušaj modernizacije Biwe se desio posle Drugog svetskog rata ali bez mnogo uspeha.  

Za prošli članak "Tradicional Sound of Japan" kliknuti OVDE 

Tradicional Sound of Japan - Shamisen

Shamisen je lauta sa tri žice kojoj je rezonatorska kutija prekrivena kožom mačke ili kučeta. Pretpostavlja se da se pojavio u Japanu oko 1562.godine iz Okinave. Kao i kineska verzija, shamisen iz Okinave je bio prekriven zmijskom kožom i imao je naziv jamisen. Pošto se shamisen pojavio u Japanu u Edo periodu (1615 – 1868), u vremenu rasta trgovine i momentu kada samuraji nisu imali puno obaveza pošto je rat završen, ubrzo je postao veoma popularan instrument za zabavu.

U početku, ljudi nisu nalazili ovaj instrument veoma zanimljivim. Ali kada su svirači biwe počeli da ga sviraju sa biwa bachi, zvuk i ton shamisena se znatno poboljšao. Veliki napredak u zvuku dobijen je kada je počela da se koristi mačija koža za rezonatorsku kutiju. Ova nova verzija instrumenta je davala totalno drugačiji zvuk koji je prijao Japancima. Mačija koža je dugotrajnija od zmijske kože dok je koža od kučića bila korišćena za jeftinije modele. Žice su tradicionalno pravljene od svile, danas se i dalje koristi svila ali neki instrumenti imaju žice od najlona. Postojali su razni modeli ovog instrumenta, zavisno od prilike za koju se koriste. Shamisen je ubrzo postao instrument izbora za novi Japan u kojem nije bilo rata.

Shamisen nema pragove. Veliki broj efektata je moglo da se postigne sa ovim instrumentom. Karakterističan efekat za shamisen se naziva “sawari“, sličan efekat koji se može proizvesti na biwi. To je zvuk zujanja koji se dobija samo na prvoj žici. Prvi koji su počeli da se interesuju za shamisen jesu muzičari koji su svirali biwu. Prva muzika na repertoaru shamisena je bila narativna muzika.

Postoje dva glavna stila sviranja shamisena: Katarimono (narativno pevanje) i Utaimono (muzika i melodije). Pošto je bio popularan koristo se za sve prilike: pozorište, dom geiši, festivali, folk muzika i za mnoge druge. Najbolje korišćenje shamisena možemo zapaziti u dobro poznatom Kabuki pozorištu i Bunraku (japansko lutkarsko pozorište).

Ovaj neverovatan instrument se i danas koristi.