Biwa je lauta koja je nastala od sličnog instrumenta Oud iz arapskih zemalja. Oud se prvo pojavio u Kini u toku Han perioda (206 pre Hrista – 220 posle Hrista). U Japanu se Oud pojavio u toku Nara perioda (553-794). Biwa ima isti oblik kao i ostale laute i može imati četiri ili pet žica, kao i četiri ili više drvenih pragova. Ovaj instrument se svira sa velikom drvenom trzalicom koja se naziva bachi. Karakteristika japanske Biwe jeste zvuk zujanja koji se naziva sawari; efekat se proizvodi između žica i pragova. Žice su napravljene od svile ili creva što ih čini veoma elastičnim.
Biwe možemo naći u različitim veličinama, sa različitim namenama i imenima koja variraju od njihove upotrebe. U Gagaku musici koristi se Maku-Biwa. Takođe su ih dvorjani iz kasnog Nara i Heian perioda koristili kao solističke instrumente. Negde u tom periodu slepi monasi sa juga Japana počinju da koriste manju verziju Biwe. Ova mala Biwa je nosila ime Moso-Biwa i bila je poreklom iz Indije.
U XII veku, slepi sveštenici su počeli da gube svoju popularnost, dok je u isto vreme nastala narativna tradicija. Narativna tradicija je služila da se narod priseti poznate istorijske borbe između Heike i Genji klanova. Ovaj događaj je dobio svoju Biwu koja će ga obeležiti, bila je to Heike-Biwa. Za sve manju upotrebu Biwe odgovoran je Shamisen koji se pojavio u Japanu XVI veka. Ipak, neki muzičari su uspeli da proizvedu nove stilove sviranja Biwe i time spreče da bude potpuno zaboravljena.
Biwa se koristila i dalje se koristi da isprati narative i razne priče. Zanimljivo je da tonovi koje pevači sviraju na Biwi nisu uvek melodični, naravno to zavisi i od vrste Biwe i stila koji se koristi. Do XIX veka Biwa se koristila više kao udarački instrument. Tek u XIX veku Biwa počinje da se koristi kao melodičan instrument koji prati pevanje. Poslenji pokušaj modernizacije Biwe se desio posle Drugog svetskog rata ali bez mnogo uspeha.
Za prošli članak "Tradicional Sound of Japan" kliknuti OVDE
Нема коментара:
Постави коментар