Da li vas interesuje kako je to živeti u Japanu? Ostvarenje samoukog snimatelja i fotografa Petri Storlopara poreklom iz Finske će vam pokazati Japan kroz doživljaje 19 stranaca. Ovaj dokumentarac je poseban po tome što se bavi dobrim i lošim stranama života u Zemlji izlazećeg Sunca.
Akteri ovog dokumentaca su iz raznih razloga odlučili da se presele u Japan. Neki su došli u potrazi za Deda Mrazom neki da bi naučili neki Azijski jezik a neki iz ljubavi. Za vreme snimanja dokumentarca dokumentovano je da u Japanu živi 10.708 Australijanca, 11.016 Kanađanina, 17.011 Britanaca i 52.683 Amerikanca. Svi učesnici dokumentarca navode da iako su u Japanu već neko vreme verovatno nikada neće uspeti da u potpunosti spoznaju njegovu kulturu i običaje. Japan nije nešto što se može razumeti preko noći. Postoje mnoge strane Japana koje stranci cene. Skot Mason iz Nju Jorka kaže da Japanci cene male stvari – što manje to bolje Džon Grederik Asburn je nagrađivani fotograf iz Jorkšira koji govori o tome da je Japan neverovatno bezbedan i da možete po mraku ići bilo gde bez straha. To potvrđuje i Tom Braun nastavnik engleskog jezika koji kaže da u Japanu možete ostaviti bicikl bez sigurnosnog lanca i on verovatno neće biti ukraden dok je u Nju Jorku druga priča. Filips Majer ističe kako Japanci uspešno čine svoju zemlju čistom a u isto vreme uspevaju da učine nevidljivim ono što nije. Kako saznajemo iz dokumentarca, danas je u Japanu ilegalno biti član neke bande što je sprečilo kriminalce da budu javno prisutni u društvu. Kažu da su Japanci kao radnici jako brzi, precizni i efikasni i sve što rade rade da bi bilo savršeno. Kada je Tom Braun 90tih stigao u Japan on je uveliko bio poznat kao najskuplje mesto na svetu. Naravno Japan nije savršena zemlja i to su primetili i stranci u ovom dokumentarcu. Japan je kultura sramote, narod je prisiljen da se ponaša na određeni način pod pretnjom da će u suprotnom biti osramoćeni. Stopa osuda u Japanu je 99.8%. Džon Frederik ne veruje Japanskim medijima, TV-u posebno, pošto postoji malo kritičkog novinarstva. Prema njemu, jedini način da Japan još više napreduje jeste kroz stvaranje nezavisnog i kritičkog novinarstva. Govori se i o tome da su Japanci veliki rasisti, dok drugi kažu da se zbog stidljivosti i težine komunikacije stiče pogrešan dojam da su Japanci rasisti. Piter MekIntoš tvrdi da najviše mrzi kada Japanci kažu „Japari“ što znači „Kao što sam i mislio“ to mu govore svaki put kada zabrlja nešto što Japanac nikad ne bi. Kaže da očekuje malo više poštovanja za svoj trud da razume kulturu. Ono što ima najviše smeta kod Japanca jeste to što npr. uče o slici i o onome ko je naslikao sliku i koje je to godine ali ne uče da imaju mišljenje. Takođe u Japanu se veruje da policija nikada ne greši. Zbog svega ovoga vidimo da se Japanski narod predaje upravi, ne postoji pozitivan termin „građanska neposlušnost“.
Od davnina pa do sada Japan ima etiketu egzotičnosti za ceo svet. Da li je to hrana koja je jako sofisticirana i može delovati zastrašujuće na zapadnog, ili je to umetnost kakvu nalazimo samo u Azijskim zemljama ili su to popularne mange i anime naslovi. Činjenica je da Japanska kultura nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Učestici ističu jedan fenomen a to je „nomihoudai“ - All you can drink -Tako da ako je alkohol sastavni deo vašeg života Japan je prava stvar za vas.
Нема коментара:
Постави коментар