Lady Snowblood

Sneg, mrak, žene, mačevi: najveći uticaj koji je ostavila manga  Lady Snowblood na Ameriku je prisutan u sceni borbe, na kraju prvog dela filma Kill Bill. Obezglavljena heroina u snežnom dvorištu, mlazevi krvi su jezivo slične sa scenom iz stripa Lady Snowblood. Čak i činjenica da je očigledno snimljeno na zvučnom setu, baš kao i film, ga čini još više poput mange, nestvaran poput crteža Kazuo Kamimure, ritualno, a ozbiljno poput pozorišne drame. Kventin Tarantino  je naravno bio pod uticajem filmske adaptacije iz 1973. godine, a ne originalne mange kao što je Shogun Assassin inspirisao  čitav talas američkih filmova sa samurajskom tematikom osamdesetih godina. I Shogun Assassin (poznatiji kao Lone Wolf and Cub) i Lady Snowblood su bazirani na mangama čiji je autor Kazuo Koike, najplodonosniji, divlji i najuticajniji muški strip-autor divlje i nasilne decenije.

Poput Lone Wolf and Cub, u pitanju je priča o master ubici u drevnom Japanu. Juki je  Lady Snowblood, mačevalac i ubica( na japanskom, ona je Syurayukihime- "Hell Snow Princess", iliti Snežna princeza iz pakla, kao ruganje Shirayukihime- "White Snow Princess", odnosno Snežana). Prelepa, mlada i misteriozna, ona prihvata misije za ubistva i sabotaže, naplaćujući najviše jena(od ostalih) za svoje usluge. Za razliku od neurednog skitnice Oogami Ittoa iz stripa Lone Wolf and Cub, koji je kao ljudski tenk i očigledno znači nevolju čim ga ugledate, Juki  koristi razne trikove i prerušavanje. Kad upoznaje klijente, ona ima oboren pogled, neverovatno formalan govor, tj. tradicionalno žensko ponašanje. ´´ Nije moje mesto da tražim pažnju vašeg gospodara bez prethodnog predstavljanja´´. Ali, u borbi je smrtonosna, praveći premete u vazduhu i sekući vratove, sredivši svoju metu čak i ako je gola. Ona povremeno završi gola, ali nije uvek naga, poput recimo Kekko Kamena.

Ali, poput Oogami Ittoa(za razliku od recimo, Golgo 13), i Juki ima veći cilj od zarade. Ona je u potrazi za tajnom misijom osvete. Kao što ćemo uskoro videti u flešbeku, Juki je rođena u zatvoru. Njena majka, Sajo, je bila zatvorenik koji je služio doživotnu kaznu. Identitet njenog oca je nepoznat. Sajo je spavala s svakim muškarcem kojeg je srela, monasima, čuvarima iz zatvora, zato što joj je bilo potrebno dete da izvrši njen san o osveti. Mnogo godina ranije, Sajin muž i sin su bili ubijeni, a  Sajo je silovala četvorica zlokobnih kriminalaca. Sajo je sama uspela da ubije jednog od njih, ali je za uzvrat bila uhvaćena i osuđena na doživotnu robiju. " Ja sam doživotni zatvorenik. Neću moći da izađem odavde živa, ali moja beba, ona može odmah da ode. Moje dete će izvršiti osvetu kad je budem umrla!" Sajo umire na porođaju ostavljajući Juki u brizi druge zatvorenice, stare žene. Pre nego što će izdahnuti, Sajo tera ženu da joj obeća, da  će pričati ćerki o požrtvovanosti svoje majke i od nje napraviti instrument majčinog besa.

I tako počinje krvoproliće. Ali uprkos slavnoj sceni borbe iz filma, Lady Snowblood se relativno retko bori, iako nema sumnje u njene sposobnosti mačevaoca, Juki se više služi umnom, a ne sirovom, fizičkom snagom. Juki ima saveznike: prijateljski sveštenik, banda džeparoša i banda prosjaka. Oni joj ne pomažu u borbama, već je snabdevaju detaljnimizveštajima i pomažu joj da pronađe svoju ‘’plen’’. Ona ima bezbroj veština, od umeća prerušavanja do pljačkanja, ali ne okonča stvari uvek ubistvom ako postoji drugi način, bolji način da se upropasti život svoje mete. U jednoj priči se predstavlja kao umetnik i nudi svoje veštine vlasniku kupleraja, da nacrta prelepe slike na njegovu ‘’flotu’’ rikši. Ali, u jednom od najboljih zapleta mange, su same slike smrtonosne poput mača. Predstavlja se kao budistički monah, medicinska sestra u bolnici,a u jednoj priči je otmena ‘’vesternozovana’’ dama s šeširom i podsuknjom.

Otvorivši nasumičnu stranicu mange  Lady Snowblood, Amerikanac bi najverovatnije pomislio da se radnja odvija u samurajskoj eri, međutim priča je smeštena u Meiđi periodu, negde oko 1890 godine. U jednom poglavlju Juki špijunira svoju metu kroz teleskop sa krova Ryôunkaku, prve Tokijske zgrade. Kao i u mangi Lone Wolf and Cub, Kazuo Koike kombinuje istorijske činjenice i izmišljotine koje mangi daju obrazovnu notu. Za razliku od Lone Wolf and Cub, u stripu Lady Snowblood je prisutan jak seksualni fokus na ove činjenice. Radnja se u većini slučajeva odvija u distriktu Jošivara kupleraja. Priča o fotografiji, relativno nov izum u to vreme, je vezana za produkciju porno slika. Priča o rikšama se fokusira na seks u rikšama, ekvivalent Meiđi ere za seks u taksiju. Koike je komentarisao o istoriji: " Đinrikše su bile  ekstremno popularne zbog seksa u automobilu"- govorio je o tome Koike kao da može da predvidi budućnost, postoji čak i priča o ‘’bambus damama’’ odnosno ekvivalentu za jastuke za telu Meiđi perioda, samo bez printa Kudrjavke Noumi na njima. Akcenat na seksu je svakako prisutan zbog same želje Koikea, a možda i zbog činjenice da je manga obljavljivana u časopisu za muškarce Weekly Playboy. Naravno, seks je van vremenski, ali je teško, a da se ne stekne utisak da Koike izražava seksualne fiksacije iz 1970 godina u istorijskim preprekama: pornografija, žene u zatvoru( to je iznenađujuće najmanje obrađivana tema), silovanje i osveta. Koikeova manga je poput eksploatacije promena ’70-tih godina, s tim što su njegovi stripovi imali toliki uticaj, teško je utvrditi ko je koga kopirao.

Naravno, u svakoj istorijskoj priči, autor gleda i bira na šta će da se fokusira, a još jedna oblast na koju se  Koike fokusira je sve više prisutan uticaj Zapada. Meiđi era je bio period kada je ‘’vesternizacija’’ i modernizovanje stapalo i dolazilo u sukob sa tradicionalnim Japanom. Reformista, Arinori Mori, se neko vreme zalagao za to da engleski postane zvaničan jezik Japana, a 1884. godine Jošio Takahaši, japanski eugenista, koji je bio inspirisan zapadnjačkim eugenističkim pokretima, je napisao esej u kome predlaže masovno ukrštanje vrsta između Japanaca i belih Evropljana, kako bi se unapredila japanska rasa. Koike proziva ove ekstremne mere kao primere ‘’poludele vesternizacije’’, a Jukine ubilačke sposobnosti su rešenje. U jednoj priči se pojavljuje Rokumeikan, plesna dvorana u evropejskom stilu koja je bila kontroverzna zbog priređivanja dekadentnih muško-ženskih balskih plesova. Naravno, prava prostitucija je bila sasvim legitimna i legalna u tom periodu u Japanu. Vikipedija piše: ‘’Njegova slika centra hedonizma je u velikom delu fiktivna, ali prema mišljenju Koikea, to je ‘’nepristojna kuća promiskuiteta’’ gde parovi plešu dok ne spadnu s nogu, a potom krešu na podijumu, a Juki je unajmljena da to uništi i usput pobije nosate belce. Vesternizacija nije veliko zlo u svim pričama. U jednoj priči saosećajni biznismen pokušava da finansira galeriju u Tokiju panoramic painting u zapadnjačkom stilu, ali Koike je iznad toga da igra po tradicionalnim japanskim osećanjima i nesigurnosti. Juki mami jednu od svojih žrtvi tako što nosi egzotično zapadnjačko donje rublje: ‘’Zove se untruci. Zapadnjaci ih nose ispod odeće.’’ Još jedno poglavlje se završava nerazjašnjeno kada je Juki  zarobio i maltretirao muškarac čiji je penis toliko veliki da nikada nije mogao da ima seks. Njen zatočenik otkriva svoj san da skupi dovoljno novca, da ode na Zapad i pronađe ženu dovoljno veliku za sebe: ‘’Ako odem u inostranstvo, mogu da nađem ženu koja je veća od mene samog! Štedeću novac i otići ću u zemlju belaca!’’.

Nazovite ga seksistom, ženomrscem, ili oba, Koike je persona non grata( nepoželjna osoba) zbog načina na koji tretira žene u svom stripu. S obzirom na njegov broj oborenoh rekorda, pravo je čudo što Juki u mangi  Lady Snowblood nikada ne biva seksualno napastvovana, a njeno telo je relativno retko nago. Možda priznanje da Kamimura nije najseksipilniji, najbolji crtač skica. Zaista se manga bolje čita kao spoj šablona, nego individualnih objekata, nije reč o telima, ili oblicima, koliko je o crno-belim oblastima, tami, krvi i snegu. Juki je prećeno silovanjem, ali se uvek izvuče u poslednjem trenutku, bez velike muke i na kraju uvek stekne primat nad svojim telom. U jednoj od prvih scena, u intervjuu u kupleraju, klijent se buni da je cena od hiljadu jena previsoka za ubicu nedokazanih veština. Juki, hitrim pokretom momentalno vadi igle iz kose, i bez osvrtanja pogađa u sam centar dva vibratora sa police. Koike je komentarisao o istoriji: ‘’ Svaki kupleraj, bez izuzetaka, ima manji oltar koji ‘’udomljava’’ zvono i dva ornamenta u obliku penisa’’. Klijent je odmah platio sumu. Ne treba biti Sigmund Frojd da bi neko shvatio poruku. U jednoj drugoj priči, ona preuzima identitet prodavačice vibratora. Naravno, Juki je hladan, čeličan objekat i u drugim aspektima. Ona je verzija ženskog, robotskog arhetipa koja će nastati 1970. godine. Tip mračnog anđela, Dark Angel, hladna, aseksualna/nehumana super heroina/ubica. Grof Monte Kristo, muškarac iz franšize Old Boy, pa čak i Ogami Itto su isprva bili polu-obični ljudi u potrazi za osvetom dovedeni do neljudskih ekstremnih krajnosti, ali Juki je mač koji je iskovan samo s jednom svrhom, zakletom za osvetu na samom rođenju. ‘’Na neki način, ja sam duh moje majke, a ne njene ćerke…Ja sam oruđe odmazde koje luta u potrazi za zakletim neprijateljima moje majke. Došla sam na ovaj svet kao utelotvorenje osvete porodice Kašima!’’. Naravno, ne postoji ni trunka sumnje da će Juki odoliti posvećivanju svog života majki koju nije ni upoznala. Možda je apsolutno požrtvovanje bilo privlačnije kad je u pitanju žensi lik. Radije poput karmina, nego muškobanjasta oskarovska verzija serije The Rose of Versailles, Juki je zapravo zakleta devica, koja živi aseksualno i preuzima ‘’mušku’’ ulogu u ubijanju i prebijanju na mrtvo ime. Njena pseudo-aseksualnost je tipična za glavnu žensku ulogu u mangi za muškarce. Strejt muški čitalac žudi za Juki, a istovremeno se i poistovećuje s njom. S obzirom na saosećajnu glavnu ulogu, Juki je pošteđena većine zlostavljanja, zbog kojeg svi ostali Koikeovi ženski likovi pate, jer u slučaju da pretrpi to zlostavljanje(ili ne daj bože osetila uzajamnu privlačnost prema muškarcu), muški čitatelji bi to i sami osetili. Ili još gore, ljubomorni. Većina seksa u stripu Lady Snowblood je lezbejski, obično, ali ne uvek pisan kao predatorski na stereotipan način( iako je što se toga tiče, Koikeov strejt seks takođe predatorski). Umesto da biva silovana, sama Juki u dve, ili tri priče siluje druge žene, ili pak naredi muškarcu(preteći mu mačem) da je siluje.

To je zapravo veoma kratka manga, napisana u četiri toma, koje je sve prevela izdavačka kuća Dark Horse. Postoje još neki likove pored Juki poput nje, ali ne i mladih ženskih likova. Iako je Kventin Tarantino povisio lestvicu u stilu Queen's Blade, uzimajući Umu Turman i podjednako badass borce: Lusi Liu i Daril Hana. Dok se Lady Snowblood zapravo nikada nije borila protiv ženskih protivnika(ili barem niko vredan pomena). Možda zbog toga nije bila produžena, ili se Koike jednostavno umorio. Poput mnogih njegovih stripova, završetak mange  Lady Snowblood je relativno iznenadan, iako ima kraj i ne staje tek tako, za razliku od mange Path of the Assassin. U pitanju jue fascinantno putovanje kroz ljigavu, nasilnu Meiđi eru, dok Juki žari i pali kroz Japan da bi ostvarila svoj cilj.

Jedna od najboljih strana Koikea kao pripovedača je njegova volja da skrene s teme. Pri kraju mange Lady Snowblood, priključuje se čudan dodatak zapletu. Juki pronalazi ‘’lutalicu’’, ostarelog, bradatog romanopisca kome prepričava svoju životnu priču. Starac je napisao bestseler o njoj, u vidu novinarskog serijala, specifičan medij za Meiđi period. Jukini neprijatelji su pročitali priču, što ih je prestravilo do te mere da su prestali da se kriju, baš kako je Juki i planirala. To je fantastično čudan i prikladan kraj. Juki, nekadašnji ženski protagonista postaje model za priču koju je napisao muškarac, počistivši njegov studio i skinuvši se do gole kože, kako bi pozirala za umetnikove crteže i ilustracije. Kako bi moglo biti više strava od toga? Kraj mange Lady Snowblood ostavlja prostora za nastavak, tako da se 2006. godine Koike vratio Lady Snowblood s Rjoićijem Ikagamijem kao crtačem, stvarajući neprevedeno delo Lady Snowblood Gaiden. Ja je još uvek nisam pročitao, pa ne znam kakva je, ali činjenica da je istrajao samo jedan tom i nije neko ohrabrenje. Ali sam kraj filma Lady Snowblood, baš poslednja scena je sasvim dobra.