Giovanni no Shima, najnoviji film studija Production I.G (GitS, Seirei no Moribito), izlazi 22. februara, i prati naročito opskurno vreme u Drugom svetskom ratu, kada su se ruska i japanska deca uprkos kulturnim granicama sprijateljila na zabačenom ostrvu severno od Japana. Reditelj Nishikubo Mizuho (Otogizoushi, Musashi: The Dream of the Last Samurai) je za AnimeNewsNetwork sajt dao sledeći intervju.
NM: Uvek sam bio vrlo zainteresovan u istorijski period od tridesetih pa nadalje, kada je Japan neumorno bacao sebe u konflikt korak po korak. Priznajem da sam uvek želeo da se suočim sa pričom koja se dešava u tom periodu, i onda je ovaj projekat iznenada došao na moj sto. Ali bila je o delu rata o kome nisam znao mnogo. Ne dešava se na azijskom kontinentu ili Pacifiku, nego zabačenom ostrvu na severu, prepričana kroz sudbinu jedne porodice i dva brata. Za mene, ovaj projekat je prilika da prikažemo zaboravljenu epizodu naše istorije kroz oči dvoje dece.
ANN: Da li si osećao posebnu povezanost sa materijalom? Kako te je priča dirnula?
NM: Za ovaj film smo mogli da se oslonimo na neprocenjivi glavni izvor. Ovaj gospodin, Hiroshi Tokuno, koji je eventualno poslužio kao model za protagonistu Junpei, ispričao nam je svoju izvanrednu priču o običnom dečaku koji je živeo na ostrvu Shikotan kada su se događaji prikazani u filmu desili. Naučili smo o relativno mirnom životu na ovom malom komadu zemlje bez struje, dok je svet okolo goreo; čuli smo priče o nadmetanju ali i o sovjetskom-japanskom prijateljstvu između dece koja su živela zajedno cele dve godine... i još mnogo toga. Verovali smo da možemo da pričamo o tom ratu i njegovim posledicama sa kompletno drugačije tačke gledišta, tako što ćemo prikazati priču koja nikada pre nija bila na filmu. Namerno sam pokušao da predstavim svaki aspekat tadašnjeg svakodnevnog života sa preciznošću dokumentarnog filma, ali je animacija sama po sebi daleko od fotorealistične. Zbog toga smo obavili temeljno istraživanje kako bi rekreirali Shikotan ostrvo i okružnu oblast. Takođe smo konsultovali ruskog univerzitetskog profesora kao kulturnog savetnika.
ANN: Šta je bila tvoja najveća briga, kreativno, tokom adaptiranja materijala?
NM: Kao što sam rekao, u filmu gledamo kako se istorijski događaji odvijaju kroz oči desetogodišnjeg dečaka. Sve što znamo je ono što Junpei vidi i doživi. Poželeo sam da dodam fantastičan element priči, i to je došlo od Miyazawa Kenđijeve novele Night on the Galactic Railroad. Novela i njen svet su vrsta psihološke sile za dva brata, koja ih održava i pokreće kroz tegobe i daje malo eskapizma od haosa koji ih okružuje, ali i ključ za tumačenje šta se dešava. I želeo da povežem priču filma sa temama novele, koje obeležava rečenica "Šta je prava sreća za svakoga?" Takođe je pomoglo da obogatimo film vizuelno, prekidanjem inače veoma realističnog konteksta sa iznenadnim, šarenim trenucima.
ANN: Kakvu poruku želite da publika izvuče?
NM: Pokušao sam da prikažem istorijsku pozadinu priče koliko je precizno moguće, izbegavajući predrasudno tumačenje tih događaja. Nema dobrih ili loših likova. Nema specifične, jake poruke. Samo sam želeo da ljudi dožive Junpeiovo iskustvo.
NM: Želeli smo da svaki lik govori svoj jezik: japanci govore japanski i rusi govore ruski. To je bio deo realizma koji smo pokušali da ostvarimo. Napisali smo scenario na ruskom za sve ruske dijaloge, uradili smo pripremno snimanje u Tokiju sa dva ruska glumca, i onda smo otišli u Moskvu na pravo snimanje. Samo mesto studija je bilo neverovatno. Petnaest minuta peške od našeg hotela, i na putu bi prošao pored Gerasimovog Instituta Kinematografije, pozdravio statuu Andreja Tarkovskog, i bio bi u studiju. Svi glasovni glumci su bili odlični, pogotovu Polina Ilušenko, koja je igrala Tanju, glavnog ruskog lika. Sve je išlo glatko zahvaljujući i prevodiocima koji su bili sa nama. Za pesme, unajmili smo profesionalni dečiji hor, ali su bili tako dobri da sam morao da ih zamolim da pevaju malo više kao obična deca, kao što su uradile njihove japanske kolege. Ali svi su bili veoma, veoma impresivni.
ANN: Da li je tvoja obimna saradnja sa Mamoru Ošijem uticala na tvoju režiju ovog filma?
NM: Ne verujem da sam primio direktan uticaj u kreativnom ili umetničkom smislu, ali ima nešto da se nauči iz Ošijevog pristupa. Kada se postavi rok, do kraja bi uporno tražio najbolji mogući rezultat u tom vremenskom okviru. Ima dosta "tvrdoglavih" reditelja, ali on gleda na stvari i sa producentskim okom, i možete primeti razliku kada film izađe u bioskopima. Još jedna stvar je da uvek uradi stvari onako kako želi, davajući lične dodire. Za Ošija, to bi bile njegove proverbijalne erudacije, koje izlažu njegovi dugi dijalozi. Za mene, to bi bila muzika. Uvek pokušavam da dam muzici važnu ulogu u svojim filmovima. Nadam se da ćete uživati.
Нема коментара:
Постави коментар